Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 162

А онда лепим дединим рукописом: Марко Лаз о Ђуро Борислав Шпиро Ј е су ли били синови, браћа очеви нема трага Чудо као да жене у Смиљанића нису умирале А онда на другој страни: Стево Је ка Дим ш о Софија Ристо Перо Знала сам причу о Петру Био је свештеник и удавио се у Дрини И ево ме као Пимен Седим и записујем у књигу мртвих Оне које сам знала Јесам ли ја последњи писар Смиљаниhа Пошто је Сарајево ослобођено (Висок, прав у штрафтастим панталонама и црном реденготу са лептир машном и крагном nопут леденице. Најлепши у лепом племену Смиљаниhа) Седам дана после њега he моја баба Даринка Зец /Ја коњ преживела Османа десет година/ Синови мога деде су умирали овим редом: Угљеша 1942. у Јасеновцу- клавир, Праг Васо 1967. у Београду- оргуље, хармониум чело Гете Шилер и Мокрањчево опело Душан 1973. у Сарајеву- (у коме је сазидао све лепе куће) Праг заувек, Праг вечита љубав Знам да је свирао неки инструмент али КОЈИ не знам Урош 1973. такође у Сарајеву 155