Песник дубоко уроњен у језик пожели, као лирки субјекат у песми Представа Војислава Карановића: Само још једном да заиграм, и занесем / Да макар на трен себе заборавим./ Да не будем заувек ја. За Дејанa Алексића Елиот је данас потребнији него раније јер је стварност склона игри подразумевања. Пери Зупцу није блиска „ елиотовска линија поезије“, али је сигуран да ће се свет мењати, а поезија опстати јер је одувек била „ предворје музике”, у њој је срећа „ и зрно смејка”. Драган Лакићевић указује да од сваке „ линије” имa користи, а да је једна од главних користи у поезији слобода.
Уверење да поезија „ има моћ буђења“ дели са читаоцима Никола Вујчић. У његовој песми Година пише: Речи ће нас сјединити. Ђорђе Кубурић верује да поезија, метафизика, зиданица на песку, није тек надахнуће већ напоран рад. Поезија „ васпоставља стандарде, не само литерарне већ и цивилизацијске”. Позива се на стих Фридриха Хелдерлина: Али оно што траје заснивају песници.
Иако се са развојем и ширењем интернета „ књижевност полако сели на сајбер просторе”, Стеван Тонтић у добу постојања интернета види „ тек дјелић историјског времена у односу на хиљаде година посвједоченог живота поезије”, али зна да поезија живи и од неопходних иновација и „ пролазећи кроз те мијене – чува своју неуништиву, безвремену суштину као симбол неуништивости људског духа”. Као најважније особине виртуелног простора Маша Сеничић види у несагледивим дометима и могућности „ хиперлинкованог повезивања садржаја, истовременост значења и многострукост облика текста”.
Поглед Јелене Ленголд је управљен у даљину, у хоризонт, у прозрачно. С њене тачке гледишта интрнет је „ камен у који се поезија урезује много дубље него било шта што смо досад на свету имали.” За Марију Шимоковић „ песме су увек биле чувари наших привида“. Поезија као „ сублимат сублимата”, по уверењу Злате Коцић, „ уме да престигне време”.
Селимир Радуловић зна да песничко надахнуће има моћ да успостављањем новог поретка небеских знамења, обнови помало заборављену душу света. „ Песма, као и људска душа, сија изнутра и огледало је славе Његове.”
Изборити се за време писања у потрошачком друштву кључно је по мишљењу Петра Матовића. „ Негде у еонској сфери” Иван Негришорац нас позива да прихватимо „ енргију збора” јер сваки песник мора да решава питање судбине поезије истовремнено решавајући и питање сопственог бића.
Уз извињење многим учесницима анкете који овог пута нису поменути, али и њихове речи су „ угарци певајуће ватре”, схватамо како су нам, као што написа Звонко Карановић, потребни поуздани оријентири и светионици у данашњeм узбурканом књижевном простору.
Остаје да се сложимо са уредништвом Летописа Матице српске, најстаријег живог књижевног часописа у Европи покренутог 1824. године, који се бори за штампани живот, да је „ поезија била и остала једно од повлашћених места сусрета и испољавања личности. Верујемо да су трагови поезије и промишљања о њој видни и да ће поезија такву улогу
85