Песник дубоко уроњен у језик пожели , као лирки субјекат у песми Представа Војислава Карановића : Само још једном да заиграм , и занесем / Да макар на трен себе заборавим ./ Да не будем заувек ја . За Дејанa Алексића Елиот је данас потребнији него раније јер је стварност склона игри подразумевања . Пери Зупцу није блиска „ елиотовска линија поезије “, али је сигуран да ће се свет мењати , а поезија опстати јер је одувек била „ предворје музике ”, у њој је срећа „ и зрно смејка ”. Драган Лакићевић указује да од сваке „ линије ” имa користи , а да је једна од главних користи у поезији слобода .
Уверење да поезија „ има моћ буђења “ дели са читаоцима Никола Вујчић . У његовој песми Година пише : Речи ће нас сјединити . Ђорђе Кубурић верује да поезија , метафизика , зиданица на песку , није тек надахнуће већ напоран рад . Поезија „ васпоставља стандарде , не само литерарне већ и цивилизацијске ”. Позива се на стих Фридриха Хелдерлина : Али оно што траје заснивају песници .
Иако се са развојем и ширењем интернета „ књижевност полако сели на сајбер просторе ”, Стеван Тонтић у добу постојања интернета види „ тек дјелић историјског времена у односу на хиљаде година посвједоченог живота поезије ”, али зна да поезија живи и од неопходних иновација и „ пролазећи кроз те мијене – чува своју неуништиву , безвремену суштину као симбол неуништивости људског духа ”. Као најважније особине виртуелног простора Маша Сеничић види у несагледивим дометима и могућности „ хиперлинкованог повезивања садржаја , истовременост значења и многострукост облика текста ”.
Поглед Јелене Ленголд је управљен у даљину , у хоризонт , у прозрачно . С њене тачке гледишта интрнет је „ камен у који се поезија урезује много дубље него било шта што смо досад на свету имали .” За Марију Шимоковић „ песме су увек биле чувари наших привида “. Поезија као „ сублимат сублимата ”, по уверењу Злате Коцић , „ уме да престигне време ”.
Селимир Радуловић зна да песничко надахнуће има моћ да успостављањем новог поретка небеских знамења , обнови помало заборављену душу света . „ Песма , као и људска душа , сија изнутра и огледало је славе Његове .”
Изборити се за време писања у потрошачком друштву кључно је по мишљењу Петра Матовића . „ Негде у еонској сфери ” Иван Негришорац нас позива да прихватимо „ енргију збора ” јер сваки песник мора да решава питање судбине поезије истовремнено решавајући и питање сопственог бића .
Уз извињење многим учесницима анкете који овог пута нису поменути , али и њихове речи су „ угарци певајуће ватре ”, схватамо како су нам , као што написа Звонко Карановић , потребни поуздани оријентири и светионици у данашњeм узбурканом књижевном простору .
Остаје да се сложимо са уредништвом Летописа Матице српске , најстаријег живог књижевног часописа у Европи покренутог 1824 . године , који се бори за штампани живот , да је „ поезија била и остала једно од повлашћених места сусрета и испољавања личности . Верујемо да су трагови поезије и промишљања о њој видни и да ће поезија такву улогу
85