Мр Милена Милисављевић Ваљевска гимназија
Повлашћено место сусрета( Кроз Летопис Матице српске јул-август 2016)
Ово је час да сведемо рачуне, вели Матија Бећковић у Последњој љубавној песми, којом се отвара Анкета – Поезија будућности летњег Летописа Матице српске 2016 г. На анкету, састављену од пет питања, одазвало се тридесетак песника, песникиња, критичара и критичарки. У овом скоковитом ходу кроз Летопис питања ће се наслућивати јер намера путника је да се угледа лице поезије и призове трајање песме.
За Бојану Стојановић Пантовић поезија је можда најповлашћенији део књижевности у коме још увек можемо препознати хуманистички лик. Како је у песнику „ свагда уписано тело културне меморије”, поезија узима у своју грађу „ баш све што се може наћи у истраживачком хоризонту песника” и тако ће и Градски човек изаћи на шахтаблу месечине.
Можда је писање, како каже Михајло Пантић, митско шарање прстом по води или мишем по екрану. Поезија је сигурно одговор на новонастале околности. „ То што се поезија не чује не значи да је мање важна, нити да наша потреба за њом слаби.” Са читањем поезије Михајло Пантић никада, ни под којим условима, неће престати. Већ смо дошли до тог једног, неизмерно важног читаоца.
На тему „ сужене читалачке публике” Ђорђе Деспић подсећа на виђење Миодрага Павловића у есеју Чему поезија из 1967. године, на равнодушност присутну и после педесет година. Узроке смањења читалаца види „ у ниском нивоу комуникативности” као одлике модерне поезије, у опредељености модерног песника „ за игру конотативности”.
Ствараоци су се обрекли поезији. Рајко Петров Ного сматра да што се читалаца поезије тиче, њих је таман. За њега писање поезије подразумева „ неку врсту монашке делатности.” Верује да ће увек бити „ посвећеника који ће књигу ритуално читати”. У његовој песми Запису о шари стоји: Не дај се / Мало стадо.
Тања Крагујевић у поезији види „ најостваренији и најснажнији легитимитет културних вредности, путну исправу за књижевну будућност, легат за оне који долазе“. У песми Безимени Тања Крагујевић даје језик облика, памћење језика и изриче: Допусти да верујем / До краја. У оно чему служим.
„ Писати поезију данас јесте чисто голубарство”, бележи Драган Јовановић Данилов. Песник зна да у овом расутом свету, саборност се још једино чува у поезији. По његовом мишљењу „ ко не осећа живо пулсирање поезије, тај сигурно нема појма шта значи бити жив”.
84