антиилузионистичког, до постдрамског театра, од посвећености револуцији до чињенице да револуција једе своју децу и од револуције која не једе своју децу до( већ) држава које једу револуцију( мисао Љубише Ристића).
Француска револуција је засигурно основа за развој каснијих демократија, али и тоталитарних покрета. Тежња сваке револуције јесте да мења свет. Сви револуционарни покрети настоје да збаце ропство и остваре слободу човечанства. Та тежња, да се досегну идеали по сваку цену, доводи до слепог служења циљу, потпуне посвећености вођи и готово верничкој дисциплини у партији. Утопистичке тежње револуционара завршавају обавезно у голом терору.
Поезија у савременом светује у ПАРАБАЗАМА представа савременог театра. Тезу ћемо потврђивати кроз позоришна дела:
Први пример јесте представа Родољупци, по тексту Јована Стерије Поповића, у режији Андраша Урбана, Народног позоришта у Београду, премијерно изведена 30. октобра 2015. године, за коју је писац пожелео да буде изведена тек педесет година после његове смрти и за коју редитељ Урбан каже: „ Ако се Стерија, како се каже, преврће у гробу, то је зато што су Родољупци и данас тако актуелни“.
Други пример јесте представа Час анатомије, по текстовима истоимене полемичке књиге Данила Киша, али и текстовима из других дела, опет у режији Андраша Урбана, једног од водећих редитеља савременог доба овог дела Европе, Српског народног позоришта из Новог Сада, премијерно одиграна 28. фебруара 2017. године, усредсређена на освешћавање, еманципацију људи, ослобађање од страхова и презир према кукавичлуку, побуну против беде и неправде, против нестајања емпатије, оснажујући саосећање човека за другог човека.
Парабаза( гр.) јесте одступање; прекорачај, прекршај; скакање с једног предмета на други; у старогрчкој комедији парабаза је део уметнут у средину комада( који са приказиваним комадом није имао никакве везе), а у коме се вођа хора у име писца директно обраћа гледаоцима и људе и заблуде свог времена директно извргава порузи и критикује их.
У Родољупцима су инкорпорирани Стеријини стихови песме Година 1848. која као и комад говори о револуцији( револуцијама) и функционишу као парабаза представе. Употреба парабазе у Стеријиној драми од стране редитеља донекле је парадоксална, али аргументована, јер Стерија своју драму одређује као комедију, „ весело позорје”, иако она то засигурно није. Ево стихова наречене песме:
Година 1848. Каква врева по свету, свуд ускипили људи Окове с кликом своје стреса пробуђени дух. Буктећ ' расипа луч из Париза искре волшебне,
78