Када дође време за усељење бруцоша, ред не види свој крај. Из беле зоре стрпљиво цупкаш и погледом упијаш људе који као и ти желе да се дочепају последњих места у Студењаку. Гужва на самом почетку, а каква их тек чека, то ће осетити на својој кожи.
Бити студент никако није лако, обавеза и дужности је превише, а времена премало. Дати све испите у року што је резервисано само за најбистрије умове светога града. Комбинаторика каже да је захтева много. Треба,, јурити рибе”, добити оно што желиш, забављати се, пијанчити и бити способан да сутрадан функционишеш. Забаве и проводи у Студењаку су неизбежни, свако вече неко негде организује журку где су сви без позивнице позвани.
Има ту и падобранаца, залуталих о којима се прича једно време, а онда њихов допринос остави само траг. Историја Студенграда богата је писмима сањивих девојака које маштају о доживотној и нераскидивој љубави. Речи носе тежину и озбиљност коју само зрела љубав препознаје у стиховима који допиру из грамофона најпопуларнијих фрајера. У мирисима свежих идеја, ослобођени завичајних стега, проналазе нешто ново у сваком дану.
Толико ликова је прошло кроз роман Студенград да се након читања књиге вреднује њихово колективно стваралаштво и осећај топлине, искрености и много људског што у себи чувају и на нас преносе. Увек је ту један идеал женске лепоте и кобно мушко страдање. У сваком човеку чучи кутак посвећен само једној жени, па тако и Александру Липи званом Вук, цело срце зачарала је демонска моћ Хермине Клајн. Њено присуство попут тихе дрхтавице осећа се кроз целу књигу. Хермина Клајн подвлачи се под кожу сваког јунака, остављајући га да о њој машта и од ње да стрепи. Она је неухватљива попут времена, увек један корак испред онога ко је слепо следи и покушава да је има.
Колективни глас задовољно говори:,, Све имамо у Студ-граду. Завичај нам више није потребан. Заборављамо да напишемо писма, да одговарамо забринутим мајкама које мисле хоћемо ли ми те зимске вечери имати шта за вечеру, које брину за наше крхо здравље док ми милујемо лепе светске девојке, пијемо скупа пића, седимо у Лотосу гледајући у необично плавичасту светлост око троме и остареле стриптизете”.
Студењак, симбол животне школе, припрема и челичи и најосетљивија бића за живот. Не милује, већ крупним корацима гази и угњетава, учећи их како да се уздигну као победници јер су,, учествовали у стварању великог крика које је одјекивао над Студентским градом, над Београдом, над Србијом, над Светом”.
Студенград, студентска кућа, форимра заједницу, која прераста у нераскидиву везу какву само одликује праву и искрену породицу. Прича о магнетној сили Студењака памти се по богатом искуству, по лепоти. Ако вам неко не врати књигу Студенград, немојте му замерити јер жели да сачува златно време.
33