Анђелка Панић СТУДЕНГРАД ИЗ МАТУРАНТСКОГ УГЛА
Потрага за књигом Студенград Драгана Лакићевића трајала је више од две недеље. Зар је могуће да је тако тешко наћи роман који је изашао 1979. године у десет хиљада примерака? Професорка каже да се то већ четврти пут дешава за последњих двадесет и пет година и да ће се књига појавити 1. Нашли смо је преко Купинда. Врло занимљива прича. Испричаћемо је писцу кришом.
Кад се до књиге дође, читање тече глатко. Врло брзо сте и сами део вечите збрка. Поред вас су собе препуне устајале прашине на коју нисте алергични. Са вама су студенти прва, друге, треће, четврте, па и десете године факултета. Ту су мелодични, химнични тонови Арсена Дедића, илегалци, плавичасти брусхалтери видно окачени на свакој женској тераси као застава, студенти – чувене легенде. Свако са собом донесе неку причу и навику, а однесе прегршт успомена, верујући да сви путеви воде назад у тај један једини град – Студенград.
Годишња доба се смењују, а у Студењаку неизбежна врева младих који изгубљено тумарају по ходницима и собама, не знајући кога ће сусрети. Једни су избачени јер цимер има,, неки посао” да обави са својом девојком, неки траже утеху и склониште код вршњака које не знају баш најбоље, али се не устручавају да прозборе коју реч са њима и размене искуства, каква год она била. Има ту свакаквих дешавања и ситуација, неки се задрже више неки мање у Студењаку, али то место их обликује у људе који другачије доживљавају студентске дане и носе почасну титулу студента.
Као да сви хорски говоре:,, Студењак нас мења. Студењак нас пролепшава. Постајемо господа, мењамо фризуре, пуштамо бркове. Овде први пут бивамо срећни, први пут љубимо лепе девојке, губимо с лица патњу коју смо донели из завичају. Постајемо људи. Тако траје и пролази ова младост, док се мењају годишња доба, док неосетно пролистава грање високих јабланова који се виде из кревета, кроз замагљени прозор и успаване очи. Љубав у нама трепери.”
Аутор нас постепено уводи у легенде које харају поспаним ходницима Студентског града. Све одише уморним издисајима неиспаваних студената. Велика аждаја живи у подземњу Бежаније, храни се отпацима из студентске мензе и чува Студенград. Да би аждаја била мирна, сваке године мора да се жртвује дванаест девојака које аждаји на жртву приносе своје девичанство.
1 Загонетна прича каже да је Студенград од 1984. до 1988. прелазио из руке у руку, од Сајма књига, преко
многих студентских соба Студењака, Рифата, Пенезића и Лоле. Спасаван је у картонским кутујама при студентским собама, вожен коњским колима са пуним канатама књига једном варошицом. Мировао је неколико деценија по полицама дечјих соба, па опет дошао у Студењак да и оне што су 2008. уписали факултет подсети како је изгледао студентски живот. Јављао се и нeстајао роман Студенград и са онима који су 2012. г. добили петокреветну собу у Студењаку. Тај примерак се још тражи, а претпоставља се где је. То што смо ипак до другог примерка књиге дошли, неизмерно захваљујемо једном Желимиру из Београда.
32