се не може, ниједан народ се није изнад њих уздигао. То су речи које дефинишу наш јединствени, матични идентитет – име и презиме.
Светозар Н. Јовановић у камену ниже редове имена и презимена. Речи су трудне значењима, иза сваке се крије синестезија емоција и сензација. Оно што мушкарац добије и наследи по рођењу, остаје до смрти. Име и презиме се не мењају, без обзира на то у каквим временима се егзистира, па нестаје. На известан начин, оне су константа чак и у нашој традицији промена. Зато их он и уписује у камен. Јер, „ име не оде за човеком у Царство Божије.“( Лакићевић 2015: 24). Презиме се понавља. Ту су представници различитих генерација породица, обједињених истом судбинском драматиком – сви су отишли прерано, супротно законима природе. Сви су страдали у неком од безброј облика борби за слободу, на истом простору. Векови у којима су постојали се разликују. Разлози њихових ратова и сукоба се разликују. Заставе се разликују. Ставови се разликују. Униформе се разликују. Исте су им, само, нација и вера. Па ипак, сада, у 21. веку, први пут су овде сви заједно, а облак камене прашине, коју длето ствара, брише све наведене разлике. И више нису само бројеви, симболи трпљења, или револуција. Сада су поново људи, са именом и презименом. Овим уникатним чином, уписивањем 1328 слова у камен, Светозар Н. Јовановић ће вратити идентитет погинулим Лутовцима:
„ Можда се Лутово зове по лутању душа. А душе лутају јер не могу да се скрасе – нису окупљене. Гробови знани и незнани, у близини и даљини... Имена су им распарена, помешана, погубљена, а то значи забоављена, нестала с камених плоча и трулих крстача.(...) Сад се враћају – на ову плочу, коју им подиже он”( Лакићевић 2015: 80).
Али, прича није била потпуна док није са камена транспонована у књигу. Уписујући Јовановићев експлицитни чин незаборављања у уметнички текст, Драган Лакићевић ће затворити круг и обезбедити му трајање, независно од природе и физичких разарања. Писац је написао универзалну причу о човеку, који је записао причу о прошлости. Заједно су исклесали Сабор погинулих – споменик могућности да се траје вечно, упркос променама.
15