Јована Реба САБОР ПОГИНУЛИХ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА КАО ЧИН НЕЗАБОРАВЉАЊА
Култура рата је интегрални део балканског идентитета, али и симбол морања, хтења и жудње у временима промена. Народ, који вековима опстаје кроз наизменичне фазе трпљења и револуција, у кратким периодима мира обнавља сећања на проживљено и гради систем вредности на основу такве прошлости. Циљ је увек идентичан: не заборавити, овековечити национално биће кроз искуство и бити спреман за неизвесност будућих промена. Заправо, на њих се рачуна као што се и на смрт рачуна – вера у стање константног мира гуши се код сваког појединца већ после инфантилног периода. Народи на овим просторима пролазе кроз векове трагајући за давно изгубљеним сном о трајању. Па ипак, трагајући за слободом и независношћу, неминовно и непрестано( п) остају марионете туђих потреба и планова. Резултат је оно што се не мења: дуги, крвави, укочени редови жртава, безимених, обавијених, као жицом – бројем који их дефинише у зависности од рата, од битке, од револуције. Све се то зна и ништа ново нисмо казали. Али наш писац јесте. У својем дневнику-роману Сабор погинулих Драган Лакићевић је описао круг око јединственог чина морања, хтења и жудње у временима промена. Индивидуалног чина који захтева другачији однос према описаној традицији обезличавања страдалих.
На самом крају 20. века у Београду, уроњеном у муљ катастрофалних политичких одлука, те обезвређеном свакодневним бомбардовањем, главни јунак романа и писац чудноватог дневника, Светозар Н. Јовановић, донеће одлуку да не прихвати улогу жртве ратовања и трпљења:
„ Ових дана сви су патетични, он се труди да не буде, а то нешто значи – можда нешто крупније или озбиљније од патетике која прати сваки патриотизам и квари га...”( Лакићевић 2015: 10).
Његова борба неће имати милитантни предзнак. Неће се, такође, претворити у бег и порицање сопственог идентитета, као код многих који ће отићи далеко, згађени безнађем и беспомоћношћу – општом и појединачном. Он ће остати, очишћен од заблуда, очишћен од жеље за бегом. И учиниће оно што се заправо одувек радило – забележиће причу.
Трагом својих корена, духовних и генетских, Светозар Н. Јовановић ће поћи у Црну Гору и у завичајном Лутову, потражити простор за оно што има да каже. Наћи ће га у камену. Стена, глатка и нетакнута, готово паралелна са небом – преобразиће се у предстојећим данима, недељама и месецима у јединствен текст. Адвокат из Београда ће одбацити конформизам до тада познатог живота и постати клесар, који са грозничавом упорношћу уписује речи длетом у камен. И што даље одмиче у изабраном послу, све мање ће постојати сумња да греши у избору. Међутим, изазивају га снови, „ кошмар са пакленим мислима“( Лакићевић 2015:30), подсећају зашто није добро да човек прати слободну вољу, распрскавају му страхове у вези са неуспехом мисије. Али, дан доноси мир и посао се у тишини наставља. И редови се нижу. Ћирилична слова, из Мирослављевог јеванђеља, дефинишу речи, јединствене, а опет, стотине и хиљаду пута виђене. Изговорене. Без њих
14