Трагови историје у књижевним делима трагови историје у књижевним делима_pdftodo_fpts4g | Page 44

Трагови историје у књижевним делима
Прича из перспективе Немца-нацисте
,,БИЛО ЈЕ ТО У НЕКОЈ ЗЕМЉИ”
Ја сам Томас Кич, потичем из Баварске. Одрастао сам у Минхену, у петочланој
породици. Имао сам брата и сестру. Био сам најмлађе дете у породици, стога сам
отишао да учим ковачки занат. Касније сам имао жену и двоје деце. Имам плаву
косу и плаве очи. Средње сам виине. Изузетно сам био мршав.
Други светски рат почиње, добровољно сам се пријавио да учествујем у истом, на
нацистичкој страни. Хиљаду деветсто четрдесет прве године шаљу ме на фронт са
Краљевином Југославијом. Мушки сам издржао борбе и остао сам у Крагујевцу.
Тамо сам упознао много људи. Већина ме је гледала мрким погледом. Живео сам у
касарни близу једне школе, коју ћу да упамтим за цео живот. Волео сам да читам
књиге, поготово књиге везане за немачку историју. Обожавао сам Немачку.
Директно из Берлина стиже наредба кoја ми је живот окренула наопачке, да се за
једног убијеног војника стреља сто цивила. Нажалост, скоро три хиљаде недужних
људи су остали без живота само у Крагујевцу и околним селима. Убрзо дошао је тај
датум који из дна душе презирем деветнаести октобар хиљаду деветсто четрдесет
прве.
Рекли су нам да се спакујемо и да идемо да стрељамо цивиле. И то бих некако
преболео, али нам нису рекли колике су старости ти цивили. Сваки корак чинио ми
се као да је све спорији и спорији. Искрено нисам ни знао куда идемо. Све ми је
било мутно кад погледам на десно и видео сам ту школу. Само сам се молио да не
стрељамо ученике. Убрзо стигли смо у школско двориште и речено нам је: ,, Ко не
буде извршио наређење, биће и сам стрељан''. Високо смо држали десну руку и сви
смо узвикнули: ,, Хај Хитлер''. За то време сам се молио само да не буду деца ти
цивили. Нисам могао да чекам и да само бездушно седим и пуним пушку мецима
један по један. Дотрчао сам до команданта и упитао сам га: ,, Кога ћемо да
стрељамо''. Он се само осмехнуо и рече: ,,Видећеш''. Само ми се то питање вртело
по глави. Осећао сам само страх. И нажалост моја највећа ноћна мора се
обистинила. Кроз велика врата изашла су уплакана деца са благим осмесима на
лицу држећи се за руке. Стали су сви један поред другог, а највиши и најпаметнији
од свих стајао је са њима, исто држећи се за руке. Учитељ. Мушки је стајао тамо. Ни
сузу није пустио, иако је знао да је крај. Њему се приближио командант и рекао му
је да може да иде. И његова прва суза пала је на под. Погледао је у ту дечицу и
рекао: ,,Пуцајте, ја држим час''. Остао је тамо. Нисам напунио пушку. Од стреса
нисам могао да је држим. Погледао ме је друг, дао већ напуњену пушку и рекао: ,,
За Немачку''. Био сам приморан. Узео сам ту пушку. Комадант је у том тренутку реао
да се поређамо у линију испред. Сви смо стали. Били су неки људи који су хладним
бледим лицем гледали децу испред себе, а било је неколико оних којма су се попут
мене тресле руке. Мој велики командат је постао тако ситан након што је рекао: ,,
Мирно''. Био сам све само не миран. Осетио сам муку у стомаку, знојио сам се, а
страх, страх је био већи него икад. Онда чула се друга реч још гласније и снажније:
44