Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 63
Суштина поетике | часопис за књижевност
Ти још и не знаш под цветним велом
Који ти видак скрива
да наша љубав привидно дивна,
често и друкча бива.
Данас је срећна, безбрижна, ведра,
А сутра тужи, чезне.
Некад се кити венцима ружа,
некад у крв огрезне.
Сељанке витке, девојке красне
Отпојте песму коју
Док будем вене раскидо страсне
Да крв источим своју.
Ето и сунца, кроз застор рујни
Крајичком ока гредану
Како је дивно у своје биће
У душу своју жедну примити светлост
Коју не може ни сами гроб истрти.
О, ал је сладак, привлачан живот
Уочи саме смрти.
Сунце, о сијај не још за дуго
Пусти мелемну, топлу и благу
Још само зраку коју,
Док будем тупим сечивом струго,
Док крв не распем своју.
На самом крају овај несрећни песник дочекује нас
песмом Звони у којој је описан тренутак када га жандари
проналазе и одводе, али у којој износи осећај кривице и
чемера који изједају његово срце /Сумње и молбе, гњев, неми-
рну радост – Све сам сад глед`о у тами за собом; И једну бујну,
63