Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 37

Суштина поетике | часопис за књижевност
Још које лето, још која зима,
па само сиви
пеп'о и прах.
О дај ми усну док трешња цвета,
пролази Младост,
пролазе лета.
Облак у крету,
ласта у лету,
трешња у цвету.
ПЕСМА ЖЕНЕ
Наручја ми пуна, препуна
Још из доба златног Евиног,
Дивљег биља, цвећа,
А косе, густе ми косе,
Још пуне су влажне су росе,
Прадавних људских пролећа.
У оку ми обожавање:
Од Ватре, Змије и Сунца,
Па до Онога Великога,
Што кроз страдања диг'о се,
До највишег Врхунца.
У грлу ми је застао врисак,
Пећине влажних тмина
А у крви носим мркле мраке,
Незнаних прадубина;
У плодова тешкој мојој крви,
Што мистично с бледим месецом кружи
37