С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ДОЂЕ ТАКО ЧАС У ЖИВОТУ
Дође тако час у животу некако сув, бездахан, закочен, сморен – попут привида да успеваш дисати, а не можеш. Дође час, па сутрадан као да га није било. Све сија од јутарњих боја, од ватре и силе радосне. То се наш пут од првог до другог екстрема ту усложњава. Идемо доле па горе, као болесници, мало депресивни – мало манични. Добро је док се не претера у скакању, док се не изгуби контрола психе. Али то је живот, то га чини живљим, јер боли срце, спушта па подиже разум. Живот – то су непрекидни часови наших осцилација, ритмика, динамика, музика, патос, или тек екстаза, парадокс, иронија. Живот као со, хлеб, вода. Као потреба. Од пролећа до лета, од јесени до зиме, од рођења до гроба – само је борба, вечна борба са животом. Али само нека траје.
СУМЊЕ
Хеј! Прозор је сужен, а видокруг је узет. Поглед је зато кратак. Сумњо, остани на прозору часак. Уста су световна, најела се, напила усана других, прича разних о несрећама давним. Виде ли, сумњо, божјег изасланика? Ено га, гледа са заносне литице вечнога царства. Видиш ли, краде ли се машта да путује
24