Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 12

Суштина поетике | часопис за књижевност
Прихватање садашњости
А како ствари стоје у доживљају реалности, шта када
никако не можемо да се помиримо са временом или када је
оно проблем и препрека? Какви онда стихови настају, кад се
време које живи у мени не слаже са оним у коме станује моје
тело, па се боримо и патимо и не знамо како да се избавимо и
нађемо ако не срећу, оно макар мир, нарочито када је љубав у
питању:
Дошло је време да прихватим то што ме не
прихвата,
и да се помирим са тим
да ћу ипак морати да умрем више од једанпут.
(Душан Стојковић, Тужно сунце)
Храбро и оштро своје песничке слике гради Јованка
Стојчиновић Николић - Ту поред нас. Волим такве песме -
освешћујуће ударце, слику стварности и правог себе у њој,
слику пада и подизања, једном речју - живот. Време нас може
постарати и зборати, али ако знамо да се купамо у светлости
и удишемо живот, часовник времена може и да стане.
И зато не треба дозволити да нас време одређује, јер
оно и не постоји, јер у нама заувек живи једно дете, којега се
често треба сетити - и шта је желело, волело, чему се
радовало. Немојте га изгубити из вида, јер ако га заборавите,
ништа друго у животу нећете успети да досегнете.
Дечака ја тражим,
баш међу овим дрвећем, лишћем.
И нема га.
Само стаза којом је газила та нога лака,
као да се и сада познаје стопа свака.
(Александар Стевановић, После година свих)
Част старијима, али нисам сигурна да су они увек
зналци. Може се много тога научити и од младих. Уосталом,
12