Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | страница 105

Суштина поетике | часопис за књижевност
Мефисто позна то непознато осећање равнодушности које
никада није имао ни Бог ни Сатана, и које је само осећање
Човеково.
Тада бог зла увиде сву дубину понижења и осети најсви-
репији од свих болова.
ЧОВЕК
На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом
тешком мрком дојком. Осећа се како железно млеко струји и
улази у детиње тело од метала, и како дете расте и буја силно.
Какво чудно одојче! Када оно сиђе из наручја мајчиног и
постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у
животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима,
тријумфално као што звече мачеви. Његовим путевима ће да
певају хорови поклоника.
Једног дана дете је постало човек. У његовим венама
узрујавала се силна железна крв. О његове прси разбијали су
се јади и падали скршени пред његове ноге. Победнички и
гор