Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Página 104
Суштина поетике | часопис за књижевност
Из Плавих легенди | Јован Дучић
Јован Дучић је умро на Благовести, 7. априла 1943,
а сахрањен је на дан када је изашла његова
последња збирка песама Лирика, 9. априла 1943. у
Гери, касније пренет код манастира Св. Саве у
Либертвилу. У јесен 2000. године његови посмр-
тни остаци, уз све државне почасти пренети су у
родно Требиње.
РАВНОДУШНОСТ
Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред готских
звона, седео је Мефисто блед и нем. Његове студене очи од
челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном
страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над
белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била
студена и тужна.
Мефисто сеђаше исто онако грозан и блед као некад над
Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом, у сате њихове про-
пасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су
танке готске цркве, у којима је те ноћи био утамничен један
немоћан Бог. Али је Мефисто оклевао да учини икакво ново
зло.
Је ли се у њему пренуо глас некадашњег доброг херу-
вима, глас љубави? И он, који је стајао изван свега и против
свега, је ли осетио сад да се најзад враћа у вечиту, тиху и
топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју
најстрашнију оргију, своју највеличанственију поему Разо-
рења?
Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред
заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не
беше више ни љубави ни мржње; у њему беше сада само сту-
дена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И
104