"Слово о писменима је данас најстарија филолошка расправа која се бави питањем словенског писма.
Претпоставља се да је аутор био један од Ћирилових и Методијевих ученика. Дело је написано на старословенском језику, највероватније 891. или 892. године.
Климент и Наум су најзаслужнији за развитак писмености код Јужних Словена. Они су дошли на двор бугарског кнеза Бориса намерни да наставе мисију својих учитеља и шире њихове књиге. Овде је настао сукоб око писма. У Бугарској се користило писмо блиско грчком алфабету па се појавила идеја да се створи ново словенско писмо засновано на елементима глагољице и алфабета. Тај посао је понуђен Клименту али је овај одбио остајући веран глагољици. Зато су Климент и Наум протерани у Охрид. Сматра се да је реформатор писма био Константин Преславски: он је створио ћирилицу. Климент и Наум су наставили свој рад створивши Охридску школу, као центар словенске писмености, која се држала традиције Ћирила и Методија. Временом ће ћиорилица превладати и на простору Охридске школе.
Јасно сведочанство о сукобима око писма оставио је Црноризац Храбар у "Слову о писменима". Храброст овога писца (отуда и име), који брани глагољицу, јесте у томе што се он супротставља бугарском цару Симеону који је ћирилицу озваничио као писмо у својој држави