Алекса Вилић
МАНИФЕСТ ПИТАЊА СВОЈЕВРСНЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
зашто ме толико вређа оно што ми је већ знано и познато оно ковитлање у утроби које одвећ не жели да престане и оно исувише видно и присутно а немогуће да буде изречено
зашто су ми очи суве и бледе као крхко стакло пред пуцање док трепћем да отерам мисли које немају смисла и поенту а опет чија ми је истина јасна формирана у облику ножа који носим већ годинама
зашто су ми уста немоћна и равна као црта да изговорим оно мало што ми је и даље остало и жељу неостварену да сапнем и прогутам да је киселина прогори и учини нечитљивом
зашто ми тишина смета а у обиљу гласова увек се надам њој да ме одвуче из тог места где можда желим да постојим
зашто завидим несвесно али константно када ми је све на руке пружено и имам све што сам од себе увек могао да сањам и пожелим зашто осетим кнедлу у грлу када могу све да изговорим
11