и осмех ми није стран али да ли је прави истински
зашто путујем споредно када та пешчана стаза нема моје име и зашто га желим када знам куда пођох и где треба да пристигнем
зашто ово пишем када остаје само као физички облик мог незнања које познајем од почетка до краја напамет али ме и даље буни
зашто толико жудим да одем када је свет мени овде „ познат “ да иза сваког угла тражим неки мрак у ком ћу да се скријем без разлога
зашто сањам оно што из главе желим да нестане што ме подсећа на привидну муку иако у свету има много горих ствари од ње
зашто у материјализму тражим утеху када ме он цепа само још више и не призива ништа но привремено задовољство
зашто жудим за туђом несрећом када ми она није потребна а опет ухватим себе како је очајнички тражим али не желим да постанем лоша особа зашто сам се претворио у поглед који посматра сат и чека поноћ
12