крају. Мост нисам стигао да видим, смрт ме је предухитрила, један дервиш ме је
испред џамије у Цариграду сасекао ножем. Хтео сам да видим тај мост, хтео сам да
избришем ту црну пругу из својих груди, из свог сећања на један живот пре Цариграда,
на мајку, на тужан одлазак у непознато и болан прелазак преко скеле у тешку
неизвесност. Нисам стигао да га видим. Остао је после мене као сећање на те дане и
те догађаје. Иако сам био успешан у животу и далеко догурао, нисам заборавио ко сам
и одакле сам. То сећање ме је прогонило. Било ми је тешко. Из те тескобе моје душе
родила се идеја о зидању моста, о изградњи нечега што би ме смирило и ублажило
неизрециву тугу, о изградњи нечега што би мом народу олакшало живљење. Поносан
сам на то што сам успео да изградим мост на Дрини и надам се да ће генерације
умети да цене оно што сам урадио за њих.
Иза мене је остало:
Гле Мехмедпаша, највећи међу мудрима и
великима свога времена,
Оствари завет свога срца и својом
бригом и трудом
Сагради мост на реци Дрини.
На овој води дубокој и брза тока,
Претходници
подићи.
му
не
могоше
ништа
Надам се од милости божје да ће му
градња бити чврста.
Да ће му век пролазити у срећи
И да никад за тугу неће знати.
Јер за свога живота он је злато и сребро
уложио у задужбине;
И нико не може казати да је бачен иметак
Који се троши у такве сврхе.
Бади, који је видео ово, кад је довршена градња изрече тарих:
Нека Бог благослови ту грађевину, тај чудесни и лепи мост!
Хвала ти што си о томе тако лепо писао.
Твој верни пријатељ,