младост, снагу и добар део своје имовине. Чини ми се да бих наставио овом
странпутицом да се није десило чудо.
Било је то пре око четрнаест година, нисам имао више од тридесет када ми је овај
порок могао однети живот. Те јесени дошао је један сасвим обичан странац у наш хан,
коцкао се са нама али није био претерано успешан, несигурно је губио новац, али све се
то убрзо преокренуло. Почели смо да губимо, а пред њим су се стварале гомиле
сребрњака. У почетку сам се дивио његовој вештини и томе како увек добија на
карти, али убрзо ме је почело мучити његово присуство у хану и одлучио сам једно вече
да не одем у касабу. Међутим, зло је дошло по своје. Пред кућом се појавио онај исти
странац од ког смо губили у коцки и захтевао је да ''окренемо'' нас двојица. Упркос
својој вољи, нисам га могао одбити. Покушао сам себе натерати да му одолим, али
вукао ме је попут магнета, тако је и наша игра кренула. Губио сам, али ипак нисам
прекидао да играм, никако се нисам могао супротставити, изгледало је као да ме је
здрав разум напустио. Био сам полусвестан, уплашен и уједно и узбуђен. Крајеви моста
губили су се у магли. Противник је изгледао необично на месечини, на капији, нисам
сигуран зашто, али чинило ми се да, уколико га погледам, видећу лице Сатане. Цео
призор ме је чинио скамењеним, имао сам осећај да сам Ђаво управља мојим телом и
умом. Губио сам све што се могло изгубити. Тај чудесни странац је, као капи крви,
исисавао сву моју имовину, све док је мој голи живот постао једино што ми је
преостало. Једини излаз из овога био је продати душу Ђаволу и ставити свој живот
на коцку. Нисам желео из овога да изађем као губитник, напетост је расла и као под
утицајем опијата нисам био свестан шта се тачно дешава док нисам схватио да сам
изгубио своју последњу партију. Не знам да ли је све то био само сан, или пак јава.
Једино се сећам да је мој ђаволски противник нестао са првим звуком петла. Никада
ми неће бити јасно зашто и на који начин је он нестао. Провео сам два месеца у
кревету, болестан, нико није веровао да ћу поново устати и живнути. Испричао сам
неким пријатељима шта ми се десило те вечети, али сви су били убеђени да бунцам од
грознице. Нико ми није могао поверовати у причу да сам се тиме што сам продао душу
Ђаволу и спасио од свог зла које коцка носи. И дан данас ме ухвати језа када се
присетим тог немилог догађаја који је у потпуности променио моју судбину.
Чуо сам да је млади Букус преузео моју судбину и да је њега ђавоља игра одвукла у своје
чари. Променио сам се, не водим више онај стари живот младића са пороком. Повукао
сам се у себе сада. Многи би рекли да је сам Ђаво дошао по своје и да ми се све то
вратило за непоштење и све прљаве послове из младости, али ко зна, то су ђавоља
посла. Читав сплет околности, чини ми се, заувек ће ми остати мистерија. Надам се
да ћеш ме ти разумети, пријатељу мој.
Твој пријатељ,
Милан Гласинчанин.