Мпј путппис
Свиће зпра. Зубатп Сунце, кријући се иза рамена виспких Алпа, пплакп и ппрезнп извирује,кап да
прпверава где ће изаћи и где ће свпј свилени златни плащт да спусти. Ппсле дугпг пклеваоа, ипак
свешанп и тихп свпје зраке ппказа плавпм језеру у кптлини, кпје је пд оих сијалп а оегпви малени
таласи су веселп играли на ветру. Бели врхпви се већ расппзнаваще, а плаветнилп неба се с тпм
белинпм сусрелп а дпдавалп јпј јпщ већу леппту. Зелене щуме великим стпмацима тих планина и
бели щещири кптлине пд неба. А шини ми се да је тп била једина граница између оих. Једина и,
гледанп издалека, јакп малп, кап да је мпжемп прећи за тили шас и да нема велике раздаљине
између та два дубпка плаветнила кпја бејаху такп слишна, кап два близанца. Кренули смп. Сунце се
умиљатп смещилп на нас и делилп са нама свпје зраке кпји су будили у нама псећај среће. Ищли
смп на север. Идуђи, све смп се вище приближавали једнпј планини. Таман смп стигли дп ое, кад
гле, иза ое јпщ једна , а ппсле ое јпщ две. Све су биле везане једна за другу и све су прекривене
зеленим плащтпм кпји је изгледап кап ппкриваш кпји их је щтитип пд хладнпће. Све су стајале такп
ппнпснп , усправнп, кап впјник кад крене у рат да сашува свпју шаст и шаст свпје птачбине.
Приближавали смп се врху једне планине. Ветар нам је ударап щамаре кпји су јакп бплели. Бели
щещири Алпа су нам били тпликп ближи. Чинилп сми се да мпгу да их дптакнем. Стали смп у Сан
Бернардин. Владала је свешана тищина. Самп се шуп јпщ мали жубпр реке кпја је малим делпм
била прекривена ледпм. Јелке су биле прекривене сјајним щећерпм кпји је свпј сјај ппказивап
самп када нащ жути пријатељ с неба успе да, крпз густе кпсе пвих витких девпјака, пусти неки свпј
зрак. Нигде није билп живе дуще. Хладни планински ветар се играп са мпјпм кпспм и мазип мпј
врат кап да ми се умиљкује. Ситне пахуљице су пплакп ппшеле да падају с неба. Сунце се кап
умпрни путник ппсле пута, враћалп у свпје пдаје да се пдмпри. Небп најпре ппстаде наранчастп и,
малп пп малп, све тамније и тамније. Суншев друг заузе оегпвп местп кап нпћни шувар, а са спбпм
је ппвеп свпје другарице да му убијају дпсаду у тим хладним и тихим нпћима.
Даница Степанпвић I-4
Мпје рефлексијеMМоје рефлексије
Живпт је сурпва игра. Препуна препрека кпје треба да прпђемп. Некп сматра да је један живпт и
живи га пуним задпвпљствпм, дпк се некп ппвлаши у себе и предаје све битке. Кап щтп је
решенп:''Истприју пищу ппбедници, а не најфинији”. У живпту има усппна и падпва, тренутке кпјих
се радп сећамп и пне кпје шувамп у себи. Јаснп је да впљени и најмилији умиру када су ми највище
пптребни, тада губимп наду и впљу за нпвим ппшеткпм. Реши кпје сам изгпвприла у бесу
забправљене су, али срце ће заувек бити слпмљенп. Ппцепана фптпграфија се пплакп саставља, али
фа ли један делић кпји никад неће бити прпнађен. Оспбе кпје буду ставили траг у нащем сећаоу
никад не мпгу бити избрисане из срца. Избледеле фптпграфије су самп бплнп сећаое кпје прави
рану у мпјем телу, тп је стрела забпдена кпја бпли кад гпд се псврнемп. Некада ми је пптребан самп
загрљај неких пспба, барем у сну јер знам да тп у стварнпщћу не ппстпји. Зар тражим мнпгп?
Чезнем за нешим щтп сам изгубила и не мпгу да вратим време и исправим ппгрещне пдлуке кпје
сам несвеснп дпнпси