изгубио живот у својој тридесетдеветој години . Твој живот ми је кроз приче изгледао попут путовања возом . Кад се родимо закорачимо у воз , сусрећемо се са људима за које мислимо да ће нас пратити током целог нашег путовања . Питам се , после свега што си проживео , да ли би опет све учинио исто ? Шта си осетио у грудима мислећи на своју отаџбину Србију ? Правећи круг смрти за Турке , да ли си осетио страх да их нећеш победити ? Многе особе које улазе , ипак у својој вожњи кроз живот остављају само живот и тугу . Чуди нас што су многи путници који су нам најдражи у неком другом вагону . Наравно , то нас не спречава да на себе преузмемо тешкоће путовања , самоће , да их потражимо и да покушамо да се сместимо у њихов вагон . Бићу веома тужна и жалосна када будем морала да сиђем из воза . Верујем да ће болети растанак са нашим херојима , војницима које сам сретала за време путовања кроз историју . Међутим , гајим наду да ће доћи главна станица , да наши војници , наши хероји не буду заборављени . Надам се да ће држава повести више рачуна о њима јер су они својој отаџбини дали много , неки своју младост , а неки свој живот . Поносна сам што сам могла писати о нашем хероју , мом претку , Стевану Синђелићу . Волим слушати о њему , јер се много помиње кроз историју о борби за Србију и свој народ . Опеван је у народним песмама и књигама као велики јунак . Херојски чин војводе Стевана Синђелића , Срби кроз историју нису заборавили . Остао је као светла тачка и добра мисао војничког позива о тешким временима која су се периодично надвијала над Србијом . У Свилајнцу споменик , а у Нишу биста . Још увек постоје сведоци о човеку који се са правом узима као један од највећих хероја у историји нашег народа .
Марија Ћуић VII-5
17