Резултирајући еколошки дефицит мора се задовољити из неодрживих екстра извора, а они се стечу на три начина:
1.улагањем у добра и услуге светске трговине;
2. узимањем из прошлости (нпр. фосилна горива);
3. позајмљивањем из будућности (нпр. прекомерном експлоатацијом шума и рибарских подручја).
Свака економска активност производи отпад. Просечан човек користи 45-85 тона материјала сваке године. Како би се редуцирао отпад, индустрија, пословање и власти опонашају природу претварањем отпада произведеног индустријским метаболизмом у ресурсе.
Светска популација постаје све више и више угрожена због велике количине отпада свих врста.
Синтетичка хемијска производња ескалирала је након Другог светског рата. Хемијска производња укључује све од хербицида, пестицида и фертилизатора до домаћинских хемикалија итд. Осим стварања емисије разних плинова у атмосферу, хемикалије од посебне важности укључују: тешке метале, нуклеарни отпад, хлорофлуороугљенике и све штетне хемикалије способне за биоакумулацију. Иако већина синтетичких хемикалија није штетна, ипак постоје ригорозна тестирања нових хемикалија у свим земљама ради испитивања нежељених еколошких и здравствених учинака.
Атмосфера Земље одбија део (37-39%) енергије коју Сунце директно емитује, док остатак (зрачење мањих таласних дужина) пада на тло и загрева га, а тло потом емитује инфрацрвене зраке (дужи таласи) који, у нормалним околностима, углавном одлазе у свемир. Међутим уколико у атмосфери постоје гасови који упијају овакво зрачење, доћи ће до повећања температуре атмосфере.
Ефекат стаклене баште постаје све већи проблем у целом свету, посебно на Аустралијском континенту, где су евидентне велике „рупе“ на озонском омотачу.
Најздравији градови за живот: Сингапур, Токио, Копенгахен, Монако.
САНДРА ГОЧМАНАЦ