У истраживању о београдским насељима које је 2002. године, установљено је да у београдским градским и приградским општинама постоје 152 неформална сиромашна насеља са укупном популацијом од око 60.000 људи. Евидентирана насеља су у опсегу од релативно пристојних хигијенских и животних услова (градска насеља), до екстремно сиромашних и нехигијенских (сламови) и са здравствено ризичним условима за становање (насеља на депонији). Процењено је да у 96 неформалних нехигијенских насеља у којима је сакупљање отпада важна економска активност живи њих око 24.000.
Као и код свих миграција, економске прилике су узрок покретљивости радне снаге. Београд, као највећи град у Србији, са најдинамичнијом трговином, прави је „рудник“ за проналажење посла у односу на друга места и градове у Србији.
Главни град је постао дестинација ка којој се крећу људи из разних крајева.
Све више података показује да људи не живе унутар носивог капацитета планета. Еколошки отисак мери људску потрошњу у терминима биолошки продуктивне земље потребне за осигуравање ресурса, апсорпцију отпада просечног глобалног грађанина...
2008. године било је потребно 2,7 глобалних хектара по особи, 30 % више од природног биолошког капацитета од 2,1 глобалног хектара (уз претпоставку не узимања у обзир провизије за остале организме).