СТОЈАНОВИЋ МАКСИМ
Биом мангрове
Мангрове су тип вегетације која се развија на муљевитим теренима залива, лагуна и ушћа река у тропским областима, а коју карактеришу углавном зимзелене дрвенасте биљке. У областима умереног појаса, на овим теренима се налазе слане мочваре.
Велика разноврсност биљних врста се може пронаћи у станишту мангрова, али од признатих 110 врста, само 54 врста у 20 родова из 16 породица чини праве мангрове, тј врсте које се могу пронађи само у природном станишту мангрова и ретко другде.
Прилагођавање малим количинама кисеоника
Црвене мангрове, које живе у већини поплављених области, издигну себе изнад нивоа мора преко дугачког корена и могу да узимају кисеоник преко пора у кори дрвета (лентицела). Црне мангрове живе на вишем земљишту и образују много пнеуматофора (специјализованих кореноликих структура које избијају из земље попут сламчица за дисање) које су прекривене лентицелима. Ове „сламчице за дисање“ обично достигну висину од 30 центиметара, а код неких врста преко 3 метра. Постоји четири типа пнеуматофора – штуласте, клинасте, коленасте и тракасте. Коленаст и тракаст тип се могу комбиновати са потпорним коренима у основи дрвета. Корења такође имају велике аеренхиме које служе да убрзају кретање кисеоника у биљци. Црвене мангрове одстрањују со путем изузетно непропустивљивог корења које су пуне суберина, који делује као суперфилтер који одстрањује натријум-хлорид из остатка биљке. Анализа воде унутар биљака мангрове показује да се од 90% до 97% соли одстрањује у корену. Со која се акумулира, изданцима се концентрише у старим листовима који касније отпадају, или се безбедно складишти у ћелијским вакуолама. Беле (или сиве) мангрове могу да луче со директно; оне имају две жлезде за со у сваком корену листа (отуда и име за ту врсту мангрова, пошто су оне покривене кристалима соли).