дошло је до прекида сарадње између Србије и Русије. Знатно надмоћнија турска војска
напала је, 1813. године, Србију у жељи да спроведе одредбе Букурештанског мира и,
након тромесечног отпора устаника, поново је успостављена турска власт. Поновним
падом Београда у турске руке, 7. октобра 1813., устанак је угушен, а Карађорђе је са још
неколико вођа устанка побегао у Аустроугарску, а затим у Русију. И поред формалног
неуспеха Првог српског устанка, он је умногоме допринео успеху Другог српског
устанка, подигнутог крајем априла 1815. године.
Роман: Андрић мост на Дрини за време Првог српског устанка описује као везу
између Београдског и Босанског пашалука. Турци су на мосту подигли дрвени чардак, а
стражари са чардака су контролисали све што прелази преко моста. Они су хватали кога
су могли, а то су углавном били Срби. Прво је ухваћен старац Јелисије из Чајнича, који
је за Турке пре био лудак и пуштали су га да иде где хоће. Он је био је крив што се нашао
на погрешном месту у погрешно време.Ујутро је доведен и воденичар Миле који је
окривљен што је певао „бунтовничке” песме.Њихове главе су прве „украсиле” капију
изнад моста. Џелат је био неки Анадолац Хајрудин. Док је текао устанак у Србији, број
српских глава на кољу изнад капије се повећавао. Тако је настрадао ни крив, ни дужан и
поп Михаило.По престанку буне у Србији, све се умирило, али чардак је и даље стајао
све до оне ноћи кад га је заборављена свећа запалила, а киша и време избрисали трагове
његовог постојања. Мост је опет изгледао као пре, као да се ништа није десило.
Андрић на крају поглавља каже:
„Тако су се обнављали нараштаји поред моста, а он је као прашину стресао са себе
све трагове које су на њему остављале пролазне људске чуди или потребе, и стајао
после свега непромењен и непроменљив.”