Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 88

Суштина поетике | часопис за књижевност
малој барци с које ми се заувијек у зјеницу урезала слика те
модре плохе под нама из које израња огромна наранча,
слика Опатије која се лијено протеже и Учке која се некако
заштитнички надвила над градом. Јеси ли икада покушао
причати с планином? Можда сада када је добила твоју
душу? Причај ми о томе.
Не смиј ми се. Лако је теби мртвом. Не жеже те ово
умртвљено Сунце, не пече те сол на огреботинама, не
осјећаш жеђ, не бринеш хоће ли ова мала бродица наћи пут
кући. И што је најважније, ти познајеш тајну. Говориш ми да
је све кућа, да нигдје нисмо странци, да свуда јесмо и да је
све у нама, а ја тако проклето осјећам да сам странац у
властитоме тијелу. Хтјела бих ван. Хтјела бих изаћи и у тој
чахури оставити неке успомене, јер нису тихе, јер нису
нашле своје ожиљке.
Добро, који ти је враг да шутиш? Нисмо још изго-
ворили све ријечи које смо требали. Сјећаш ли се како си ме
оне давне године, када сам ја била дијете, а ти већ момак,
готово изгубио на оној старој канти коју си звао једри-
лицом? Чудно је како памтим баш тај дан, као да се могло
догодити нешто значајно, а није. Дан је био врућ, Сунце
високо. Скочио си у море, а барка се покренула. Напухало се
једро и понијело ме на средину канала. Нешто си викао,
гестикулирао и пливао за мном. Нисам се бојала, јер ми се
барчица чинила велика према мом ситном тијелу и вјеро-
вала сам да ћеш ме наћи у коју год увалу да пристанем.
И било је тако. Никада ми ниси стајао на путу, али си
увијек пливао за мном и стизао укротити вријеме у којем су
ме ломиле невере, зајахала југа. Ниси мицао камење с мога
88