С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
насмијавао том кретњом. А ти си увијек чекао мој смијех. Одразио би се у твом оку и цијели крајолик обојио плавим. Увијек сам мислила да плаветнило твога ока поклања боју пејзажу. Хајде, кажи ми сада, док бонаца влада, зашто те не чујем и не назирем на неком другом мјесту? Зашто не сједнеш поред мене крај компјутора у оној маленој соби пуној твојих жица и лемилица, твојих утикача и прекидача, лежерно одбачених диплома и признања која сада, међу нама речено, можеш мачку на реп објесити? Зар ће се наш малени свијет између нечега и ничега увијек скутрити само на овој маленој барци овјешеног једра? Знаш, недостају ми ти кратки сати када смо у том малом простору слушали руске баладе. И не слушам их више. Не могу. Да само један акорд чујем, не бих издржала. Пукла би ми ова луда глава на пола и ево мене до тебе у том твом новом свијету. Када те питам, како је тамо, одмахујеш главом и смијешиш се. Говориш о слободи, јер човјек не мора бринути о тјелесним потребама па о никоме не овиси. Нитко га не може окрасти, ранити, убити, уцијенити срамотом, купити пршутом или скупим аутомобилом. Кажеш да тек сада постојиш слободан од свих људских предрасуда и да се само неприлагођени враћају и своју неприлагођеност плаћају новим рођењем. А не знам говориш ли баш чисту истину. Ако си толико слободан, зашто се сусрећемо само на овој бескрајној пучини, зашто лијепо не дођеш у своју собу па да се ја могу лијено и комотно увалити у своју фотељу, онако као човјек, а не овдје зарадити прехладу?
Од када си онако брзо овом видљивом свијету рекао збогом, налазим те само у тиха свитања и само ту, на тој
87