С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
није наивно потегао питање уређења старог трга и парка испред цркве.
Двориште са малом приземном кућом испред којег се налазио трг, припадало је по катастарским књигама госпођици Јовани Костић која је умрла крајем оног века. Иако је нико не памти старији људи и данас препричавају анегдоту везану за њену удају. Прича се; када је млади учитељ сакупио кураж и дошао једне летње вечери са ратлуком од ружа да је запроси, ишао је тихо и пажљиво стазом да не згази цвеће у дворишту. Сео је са Јованиним оцем да попију и да се разговоре. Девојка на гласу је била у другој соби како је тада налагао ред и обичај. Када је мајка ушла код ње, ћерка је опалила као из пушке, пре него што је ова стигла ишта да је упита Нећу се удати за ванземаљца. Како неко може ући у авлију, а да се не чује топот коња? Након безуспешних преговора учитељ се оженио шнајдерком из свога села и убрзо одао пићу.
Јована је живела сама, али није била усамљена. Било је довољно да затвори очи, па да угледа младог богослова са танким брковима иза којих се скривао пријатан осмех како стоји за певницом о вечерњој служби у оближњем храму. Ђакон се касније замонашио и отишао у манастир крај Мораве, а она је остала девојка све до своје смрти у дубокој старости. Видела је сав пакао чулног живота, чамотињу и јад тела. Ужас похоте и прохтева. Током година спознала је тајне ране, страхове, нагоне и бесаницу без наде у дугим ноћима без сна и молитве. Док су се годишња доба бескрајно смењивала она је кусала горчину узалудне љубави и опори укус пријатељства. Сваки њен занос остао
51