С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
а Даринка се удала. Ако та једина љубав, дуга и постојана и није била таква да би га извела из његовог уобичајеног начина живота, она је била много дубља и служила као подлога мотива мртве драге и у поезији и у прози Настасијевићевој. Многе песме су биле њој посвећене, а једна од познатих је „ Госпи“. Стиховима / Јер нема руке да раздреши нам чвор / На песму проћердавам век / јасно говори о немогућности промене одлуке: његове да остане самотан, одричући се свих природних овоземаљских задовољстава ради своје мисије, и њене, да се оствари као жена. Остаће највернији поезији и самоћи. Трагајући за извориштем Момчилових дела једва да је имао паралелан свет: онај спољашњи, који би пресликавао у свет писане речи. Или се само тако чинило, јер је све подредио поезији и њеном стваралаштву до савршенства.
Момчило је велики усамљеник српске поезије. Свој однос, становиште према њој заснивао је, могло би се рећи, на научном поимању. Развио је теорију о приступу стварања песме, песника као ствараоца, до појашњавања читаочеве релативности. Бавио се остварењем речи, снагом и њеном моћи. Песник, који се ослања на чуло слуха, јер у њему је најнепреваренији пут откровења и саопштења тона, преносив на унутрашњост духа. Настојао је да уједини реч, музику и слику, да сво троје отопи и улије у чулност, у поезију. Узимао ју је без предумишљаја, прилазио јој када му је била блиска, предавао јој се без користољубља. Ослањао се на темеље народне поезије и средњовековне књижевности. Тежио је одржају језичке и духовне прошлости у којој је трагао за исконским речима националног духа, њиховом мелодичношћу, које нису изгубиле своју дубину, али већ заборављени смисао. Сву пажњу усре-
21