Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 20

Суштина поетике | часопис за књижевност
Станислава Винавера и Бојана Јелача, која је имала Момчилову
наклоност и била једина особа крај његовог узглавља у
последњем његовом овоземаљском часу.
Отпочео је живот раним писањем, најпре учећи слова
која је савладао до пете године, а онда је пре своје генерације
ставио торбицу на раме и сео у скамију. Учио је марљиво и
показао одличне резултате све време школовања. Завршио је
француски језик и књижевност после Првог светског рата и
радио као професор у IV мушкој гимназији заједно са Црња-
нским, Душаном Матићем, историчаром Васом Чубриловићем.
Као педагог увек се трудио да од својих ђака ствара нову
културну генерацију. У почетку борио се да им се приближи и
да нађе начине да им пренесе градиво. Када је у томе успео,
отворен према њима као пријатељ, расправљао је о њиховим
животним и књижевним покушајима. Успевао је да смири
младалачко-идеолошке страсти до те мере да би се све
супротности расплинуле до нестајања. Био је ведре нарави,
благ и као такав описан је од стране једног ученика као
светлост унета у просторију учионице.
Живео је тихо, испоснички, у самоћи и стваралачкој и
јавној и најинтимнијој. Извориште многих дела једног од нају-
печатљивијих и најзагонетнијих српских песника је Даринка
Сретеновић. Нешто млађа од њега, одрасла је у његовом
суседству, у породици која је била у пословном односу са
Момчиловим оцем. Младалачка веза одржавана је у Београду
где су обоје студирали, али је нагло прекинута када се
Момчило запослио у Првој мушкој гимназији. Љубав је била
обострана, али Момчило је изабрао самоћу, знајући, како се
касније показало, да је болестан, но о томе није желео да се зна,
20