С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Волео сам ледну Снежу, насмејану враголанку. Још ми мисли, срце стежу речи снежне на растанку. О љубави није знала. То је лудост! То је шала! – к’ о врапчић је чаврљала.
Каква ли је само била драга, љупка као лане лепотица Милка, Мила! Појави се и – нестане... Голубове је хранила у паркићу моја вила. Прхну љубав – доби крила!
Најзад, среће нађох зрно после чежње до свемира. Од додира сам претрн’ о кад ми срце дирну Мира: – Волиш ли кад звезде сјају, зрачак среће златом ткају и љубав нам поклањају?
Мени сину: љубав то је – песма среће спаја двоје!
150