С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
прешла преко ње, као и преко свих људских несавршености и мана. А та сујета, врсту уздржаности коју је сачувала према њему, погрешно је тумачила као ароганцију и одбијање. Неодређен и недефинисан однос између Мајстора и Маргарите, његове непозване критичарке, однос у којем је некад налазио нешто уметничко, постао је мучан за њега. Мајстор је, уморан од проживљеног, од пораза и мучнина, изградио на пољу емоција један упрошћен систем вредности као свој животни кредо и сигурно прибежиште. У њему су путеви тела и путеви духа били неспојиво раздвојени. Жена је изједначена с телом, а само додир са њим доноси сласт и некакву, чулну, утеху. Други нека воле и жале!.. Тако су сви Маргаритини напори спознавања, приближавања и спајања стазама духа били узалудни, осуђени на неуспех. Тачније, у очима Мајстора, од прототипа женствености претварали су је у заморну „ паметницу“, неког са киме се дуго стоји у месту док живот журно граби... Остало јој је само једно, избор који се сам наметнуо, нетражени и нежељени ореол. Али ипак ореол.“
***
Прича у којој би главни ликови били овај Мајстор и ова Маргарита никад не одмиче даље од почетка. Мајстор се и овде одриче Маргарите( али никако и свог писања!), водећи се себи унапред задатим „ логичним“ исходима. Али Маргарита не стиже да се суочи са својим демонима ни набави чудотворну крему од које би се подмладила и добила крила за језиво – узбудљив лет којим би спасла свог драгог. Овај Мајстор не допушта да буде „ спасен“.
133