С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
воље да јој верује. Нема ко није чуо, рецимо, за Мајстора и Маргариту. Говорим, дакако, о свету који још чита, додуше врсти у изумирању. Тек, та прича о њима могла би да гласи и овако:
Био је то један мало чудан Мајстор. Добро, сваки је мајстор на своју руку, али овај је спајао у себи необичне крајности. Најогорченију самокритику и бескрајну сујету. Маратонске патње и тежње за инстант задовољствима. Распињући бес и логику здравог разума. Старачки умор од живота и детиње сусретање са њим. Борбе са ветрењачама и превентивно одбацивање људи( читај жена!) као заштиту од могуће повређености. Склоност ка идеализацији и панични бег од сваког везивања, под девизом „ слободе“ коју је преузео од својих узора, брадатих песника – боема. Оно рањиво у себи лукаво – наивно заклонио је за царпе дием и „ живот је један, зато га треба искористити у моменту, без жаљења, повратака и освртања“. Све у свему, једна контрадикторна персона. Можда Мајстор није био спреман да буде искрен према себи до краја, можда му је било важније да буде суверени владар своје приче, да одигра жељени лик у њој, него да је сасвим проникне, позабави се њеном суштином.
А шта рећи о Маргарити? Па, не толико храбра, не тако брзо спремна на жртву, не толико убеђена у истину и моћ речи. Ова Маргарита није имала ни привид „ свега што је потребно за срећу“, није живела у прелепој вили, није имала наочитог, угледног, имућног и оданог мужа. Ни новца на претек, ни мноштво занимљивих познаника. Јесте имала дуге шетње и жудњу за изненадним, неодређеним,
129