Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 9

Суштина поетике | часопис за књижевност
довољан или није добар, осуђене су на лутање, стопљене у
једну групу у низу болном/ као усамљеник с живота
претешком ролом. И поред тешке слике нема места
сажаљењу, ни према себи, ни према коме, јер свако има право
и слободу да се отргне од јата, од безумног вођства и нађе
свој прави циљ, јер је боља и права самоћа од усамљеног јата.
Врло често се сетим Достојевског и његових речи да сви
идеали света нису вредни сузе једног детета. Чврсто и сама
стојим на том становишту и зато ме је дирнула снага
„Молитве“ Енесе Махмић и њене слике: крв убијеног детета
која се слива на груди мајке, затим позивање на хуманост,
једнакост и правду као колективно лудило и њима као
контраст дивна, чиста, страст младића и девојке и
услик: Боже, свако заслужује да буде овако срећан! Са етичког
становишта некоме ће деловати неприлично изложити
овакве слике у истој песми-галерији, али овде је то учињено
са изузетним циљем, да покаже колико је важно да се прва
никада више не наслика, али да зато свуда буду изложене
слике љубави и страсти која из успаваности буди и
библиотекарку, покривајући све старе списе и бескрајни низ
прашњавих књига новим животом, јер ту је лепота, не у
борби, него у предаји. Остаје нада да ће овај свет наћи пут из
колективног лудила у индивидуалну и породичну срећу, која
је, на крају, најважнија:
Страст увијек пронађе пут
Бусен зелене траве израсте међу стијенама
И гранчица олеандера што је сломио вјетар
Испупа у ново стабло. (Верона)
Мирисне слике
И заиста, када погледамо слике „Јутра“ Лабуда
Лончара, бивамо уверени и коначно признајемо себи да је
лична срећа оно чему стремимо, јутро које мирише на женино
бело грло, брашно и орахов лист, јутро које умива прозоре,
изазива петла и хлади девој ачка бедра... На крају, шта ми то и
9