Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност

Суштина поетике | часопис за књижевност учионици, загледан у Његошев портрет на зиду. Сваки пут кад га би га погледао, сетио би се Николе. Његови љубавни стихови, поред општих места, имали су понеки леп детаљ, али много су одисали Његошевом песмом Ноћ скупља вијека. Сувише је у њима било звезда, слућеног уместо јасног телесног додира, пољубаца продужених у бескрај. Цјелов један ноћи цијеле. Шта је ту уопште оригинално, питао се Бранко, где престаје Његош а почиње Никола?... И то лице које га је гледало са слике чинило му се све познатије, те контуре лица, та брада која га уоквирује, тамне, дубоке а живе очи... Само што је Његош био двометраш, а Никола... Одмахнуо је, смејући се сам себи. Шта све човек не може да учитава...! Једне вечери нашли су се на договореном пићу, у неком кафеу где је Никола обично залазио. Бранко није много излазио увече. Прво што је запазио је да му Никола више не персира. − Е, хвала ти што си прочитао моју збирку. А знаш да сам се двоумио да ли да ти је пошаљем. Било ме је срамота да пред неким оголим своју душу, себе изнутра. − Па зар ниси рекао да ћеш је објавити? Онда ће свакако многима бити доступна и изложена, зар није у томе поента објављивања? − Ма јесте, али опет... Ја, знаш, пишем за свој грош. Хвала ти за леп коментар, прија, али ни похвале ни покуде не утичу нарочито на мене. И збирку ћу издати пре свега за себе. И не шаљем своје песме часописима или, не дај боже, на конкурсе. То ти је све намештено... − Не знам, и ја помало пишем, али нисам никад нигде слао... − Заиста? Лепо. Али, кажем ти, све ти је то, брате мој, корумпирано. Као и цело друштво, у овим нашим земљицама. Једном сам баш питао председника, тад је био на тој функцији, неко време у младости радио сам као новинар за један наш познати лист; питао сам га: „Хоћемо ли ми икад 57

Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 57