Последње путовање | Дијана Тошић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Последње путовање | Дијана Тошић
Не знам да ли сам ти била понос или разочарање. Не сећам се да ли си ме икада водио у шетње и на колаче. Нисам сигурна да си ме икада узео у наручје, спустио у крило и причао бајке. Као да те у мом детињству није било, а опет сам те неизмерно волела.
Овог јутра је продорно зазвонио телефон. Знала сам вест и пре него што сам се јавила. Нисам плакала. Ти си био јак, а ја сам твоја крв. Јача сам него што ме памтиш. Угризох се за усну, спаковах ствари и пођох на пут, да ти последњи пут дођем. Да те испратим на вечни починак. Господ те је позвао, а тај позив нико од нас не одбија. Остаје ми нада да си на једном лепшем и светлијем, бољем месту. Тамо, где нема више бола, муке и кидања, да ме чекаш да се једнога дана поново сретнемо. Молићу се анђелима да те воде кроз све непознате трасе, да ти помогну да заборавиш све муке које на овој трошној земљи си морао познавати.
Остаће ми нерешена енигма зашто си годинама сматрао да ћу начинити исте грешке као кћер твоја. Можда си зато и био суздржан према мени. А можда је и даљина учинила све то. Не знам. Прекасно си се отворио, прерано отишао да бих сада одговор имала.
Ниси ми допустио да те упознам, да ти се приближим. Хладан и недоступан си био, па сам о твом животу сазнавала склапајући делове приче. Периодично сазнаване делове складиштила сам у меморији да бих имала неку слику о теби када овај дан дође. Не знам да ли сам те икада увредила, опрости ако јесам. Опрости ми, ако си икада и чуо нешто срамно за мене па си морао погнути главу. Извини ако нисам била упорна у рушењу зидина које си око себе подигао, како би продрла до суштине твоје.
34