Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 110
Суштина поетике | часопис за књижевност
стране и односа добра и зла с друге стране, може се
представити кроз сваку бајку и показати њену јачину и моћ.
Усмена имагинација у бајци хоће да оствари немогуће, хоће
сваком да да оно што нема. Како човек по природи оскудева у
многим стварима, тако је свет тих ствари сразмеран и
аналоган могућностима усмене фантастике.
Фантастика народне бајке нема границе: све је могуће.
Бескрајне метаморфозе, преобраћање људских обличја као и
обличја биљака и животиња. Наша народна бајка зна за
повраћање изгубљеног вида и изгубљеног живота, за
претварање воде у вино, за преобраћање жене у краву, птице
у девојку и за друге примере чудесности. У поларизованости
света бајке на свет двора тј. царски свет и свет народа тј.
прости свет, усмени приповедач је увек на страни народа из
којег наравно, потиче, па је народу, односно јунаку бајке који
је изузетан појединац подарио својства чудесности.
Чудесности у бајкама представљају супститут неке изузетне
особине којом се јунак бајке издваја из народа, надвладава
све препреке и доспева до крајњих граница. У том тренутку у
бајци долази до брисања граница између опречних и
удаљених светова, савршенства и склада којем бајка од
почетка тежи. Зна се закон бајке: закопано благо може узети
само одабрани, онај ко први дође до њега, ко га усни, ко га
заслужи, као што до царске кћери може доспети само онај ко
је први, најбољи, изузетан. У бајци нема понављања. У бајци
нема случаја. Пепељугина папуча илуструје овај смисао
потпуности света бајке. У познатој причи о Пепељуги није се
ни могло случајно десити да њена ципелица одговара нози
друге девојке. Начин и дух изузетности могао је да настане
само у оној свести савршеној и сјајној као злато.
Литература
Лакићевић, Драган (1986). Природа усмене
књижевности, Нови Сад: Братство-јединство.
110