С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
снагу маште. Дете машта о оним деловима живота који њега тренутно занимају јер не може знати куда треба да иде. Бајка нуди правац, маштајући, подстиче се нада без које је немогуће суочити се са животом.
Чудесност у бајци
Народна бајка не тумачи и не одгонета свет, већ тај свет сугерише и ствара. Бајка свет сматра филозофско-поетски и у томе се битно разликује од митско-историјског схватања света. Зато бајци нису потребна имена јунака. Бајку само иманентна логика њене усмене природе обавезује на основне законитости форме, структуре, имагинације од којих и потичу опште појединости: бројеви, утврђени почеци и завршеци, магијске формуле и магијске радње и друга стајаћа места свих бајки.
Чудесност је доминантна у природи народне бајке. Њена функција налази се у значењима бајке али је природа те чудесности важнија за дух и дубљи приповедачки смисао, за виши ниво сложености и за адекватни израз психолошке природе, односно антрополошке природе света који садржи. Природа чудесности у бајци истоветна је природи лепоте и аналогна њеном облику. Чудесност је у бајци постигнута у склопу бајке у целини, по општем принципу добра и зла, по којем је и подељен свет бајке и по којем су поларизовани њени јунаци. Добро и зло су опште категорије које у два основна правца усмеравају природу чудесности добра и зла и имагинацију, односно мотиве који су одређени овим двема категоријама. Видове добра и зла усмени приповедач изражава имплицитном фантастичном причом о јунаку и његовом необичном животу. Зло, оличено у чудесним и натприродним силама у бајци је надвладано само изузетним имагинативним оличењем добра у исто таквим релацијама чудесности која је само емоционално појачана. Место природе чудесности између потребе за лепотом с једне
109