С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
границе књижевне уметности . Постоје песме које чекају баш на вас , да помере вашу душу даље од досадашњих спознаја и отворе вас за нове видике . Баш у томе је значај поезије - колико год деловала лична она је велики учитељ , али то знање не долази споља и из чињеница , већ изнутра , и из осећања . Она нас учи тако што појачава нашу осећајност и као психолог указује где су наше слабости , шта нас то дубоко дотиче .
Потрага за суштином никада се не завршава , показао нам је и прошли број „ Суштине поетике “, посвећен искључиво песништву , и потврдио ми све ово о чему размишљам , да је песничко перо магична ствар , јер верујем да ни песници сами често не знају када га међу прсте узму шта ће по хартији исцртати . Држала сам у рукама много пута листове на којима су оригинални текстови песама , виде се у настанку , негде тањи обрис мастила , негде јачи , прецртано , потцртано , дописано ... Као борба на том једном листу , речи и човека , речи се отимају , а човек би да их заузда како би њима описао оно што у њему расте .
И у највећој љубави и страсти они осећају дух пролазности и гашења , никад довољни , никад задовољни , свесни да увек може снажније , јасније и трајније . Тужни су песници , зато су ономад давно често и боловали , понајвише од туберкулозе , а плућа оболе управо од туге , дуге и нелечене . Када не може да се дише како треба , него се тај ваздух гуши у грудима , дах је кратак и љут , из жеље да се исправе све неправде , страсти остваре , љубави употпуне , да се сретну напокон они који се дуго траже .
Песници знају више , они одлазе до крајњих напона емоција . И љубав о којој певају је она највећа , предодређена , а опасност да је за живота нећемо осетити прети да обесмисли наше постојање . Не могу да верујем / у насумичност распростирања / наших трагова – тражи смисао Владимир Златић у Препознавању . Песнички доживљај времена је крајње субјективан : Читав дан , а то су могле бити и године ...
9