С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
границе књижевне уметности. Постоје песме које чекају баш на вас, да помере вашу душу даље од досадашњих спознаја и отворе вас за нове видике. Баш у томе је значај поезије- колико год деловала лична она је велики учитељ, али то знање не долази споља и из чињеница, већ изнутра, и из осећања. Она нас учи тако што појачава нашу осећајност и као психолог указује где су наше слабости, шта нас то дубоко дотиче.
Потрага за суштином никада се не завршава, показао нам је и прошли број „ Суштине поетике“, посвећен искључиво песништву, и потврдио ми све ово о чему размишљам, да је песничко перо магична ствар, јер верујем да ни песници сами често не знају када га међу прсте узму шта ће по хартији исцртати. Држала сам у рукама много пута листове на којима су оригинални текстови песама, виде се у настанку, негде тањи обрис мастила, негде јачи, прецртано, потцртано, дописано... Као борба на том једном листу, речи и човека, речи се отимају, а човек би да их заузда како би њима описао оно што у њему расте.
И у највећој љубави и страсти они осећају дух пролазности и гашења, никад довољни, никад задовољни, свесни да увек може снажније, јасније и трајније. Тужни су песници, зато су ономад давно често и боловали, понајвише од туберкулозе, а плућа оболе управо од туге, дуге и нелечене. Када не може да се дише како треба, него се тај ваздух гуши у грудима, дах је кратак и љут, из жеље да се исправе све неправде, страсти остваре, љубави употпуне, да се сретну напокон они који се дуго траже.
Песници знају више, они одлазе до крајњих напона емоција. И љубав о којој певају је она највећа, предодређена, а опасност да је за живота нећемо осетити прети да обесмисли наше постојање. Не могу да верујем / у насумичност распростирања / наших трагова – тражи смисао Владимир Златић у Препознавању. Песнички доживљај времена је крајње субјективан: Читав дан, а то су могле бити и године...
9