С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
што показује величину патње, снаге емоције. У основи стоји страх од самоће, од осуде на вечно тумарање, али и песничка снага је велика, колико је дубока патња толико је велика и моћ да се уздигне, и остаје нада да ће се они која треба да се сретну напокон наћи, а све што је до сада проживљено стоји као светионик, искуство и осветљава нове потраге и налажења.
Једна од омиљених песничких слика је ноћ, у којој се лакше откривају жеље, јаке страсти, у песничком свету пуном контраста све постаје јасније под светлом месеца, не под бљештавилом сунца. Месечева светлост је та која ствара фокус и открива – камену тежину, али и наду. Тако и „ Несаница“ Лабуда Н. Лончара Очима пуног мјесеца / Преврће камену постељу / И жубором заборављеног потока / Наду буди и тијело роси.
„ Ноћ“ Сање Живковић испуњава снажна песничка слика сједињавања у крви, најдубљег, суштинског стапања у једно биће, митска представа савршене љубави, која се прекида истом мишљу која је донела светлост – песничко самоуништење. Веома сугестивним сликама и снажном грађом у преплетајима песме „ Ми“ Сања нас води у доживљај љубави која се плете телом, душом и стиховима који се надовезују и спајају. Плету се усне, образ, кожа, јагодице, једне у друге и Покрет усана / под тремом твог лица./ Лице које носи главу у којој станују / разни уклети песници./ Уклети песник обучен у тело / неког чуда... Све се улива и произилази показујући колико је снажан доживљај и емоција, каква повезаност. Ономе што је неухватљиво дају се обриси тела, да би се дала чврстина и облик, али чудо да ли може да се ухвати и претвори у ми. Говорећи о љубави песник говори и о себи, својој природи, свестан своје посебности, свестан да је и сам чудо, и као такав бије своје битке, не спутава своје боли, него их пушта из себе, ослобађа и тако учи о животу, истовремено подучавајући и нас.
10