Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 85

Суштина поетике | часопис за књижевност
рукама и смиривао њихове бучне разговоре, али узалуд, били
су још гласнији. Почели су да ми се смеју, а временом и да ме
праве лудим. И даље сам само ја ћутао, а жагор људи је постао
несносан. Једне ноћи сам опет сањао храст.
„Сада ћеш само ти причати, а они ће ћутати“, рекао је.
Тако је и било. Ујутру сам могао да говорим, а сви око
мене су били неми.
„Покушао сам да вас приближим тишини, сада вам је
наметнута. Природа жели да се чује“, објаснио сам.
Ја сам остао једини који говори. Преносим поруке
столетног храста. Небо ће ускоро проговорити кроз
вишенедељне кише, а реке ће се пробудити. Нечујно ћемо
нестајати.
КРИВИЦА ЈЕДНОГ МАЧКА
Мој седмогодишњи мачак није могао знати колико ја
волим птице. И када је ове године пред Божић, у току једне
незапамћене мећаве, улетео у кућу са малом сеницом у
устима, није очекивао да ћу се толико наљутити и почети да
га јурим око препуног стола. Сеници више није било спаса, а
он, онако крупан, сив и ухрањен, већ је наслућивао да је
нешто опасно згрешио, па је сажаљиво трептао тамно
снежним очима. Брзо је излетео из куће са мном за петама.
Мој седмогодишњи мачак је нестао већ после неколико
месеци, када се на земљу спустила незапамћена врућина.
Изгубио је пола од своје тежине, ни трага од крупног, увек
гладног лепотана који ме је једног празничног дана натерао
да га јурим око стола. Ту је негде, међу пожњевеним пољима,
презрелим кукурузима или високом травом. Не усуђујем се да
га тражим, јер, прекорићу себе што сам се онога дана дала у
трк за њим.
Ипак он није могао знати колико ја волим птице.
85