Три кратке приче | Јелена Цветковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Три кратке приче | Јелена Цветковић
МАЛИ БОГ
Не признајем богове , и никада нисам клечао пред иконом занет молитвом која дух испуњава хришћанском љубављу . Слушао сам људе како кроз плач дозивају и славе свеце , пале јефтине воштане свеће за искупљење својих грехова и уверавају да су спасени . Једном сам разговарао са човеком који ми се клео да је видео божанску светлост , беле коње како језде небесима , ореоле анђела . У лице сам му се смејао , мој смех је био све јачи како је он бивао све више згађен мојим презрењем . Не признајем богове , али сам у сну видео човечуљка од свега метар и педесет који ми је рекао да је он мој бог . И њега сам исмејао , одмахнуо руком , гласно негодовао против свих верника .
Ујутру сам осетио јаку жељу да се помолим , дрхтало ми је читаво тело , нисам могао да једем а очи су ми упале као код најтежег болесника . Нисам успео да се сетим ни једне речи молитве . Никада више нисам заспао .
ОД ЉУДИ УБУДУЋЕ НИ ГЛАСА
Ја сам први престао да говорим . Сањао сам столетни храст како ми шапуће да је дошло време да човек утихне као биљка , и да морам људе научити тишини . Јер , тек када сви науче да говоре ћутањем , вратиће се склад између човека и природе . Дрвеће ће од тада причати , реке се надјачавати , планине дозивати . Замахнуо је својим широким листом и наредног јутра више нисам могао да говорим .
Сви су ме гледали у чуду , а од мене ни гласа . Како сада да им објасним да сам сањао стари храст и да ми је он одузео моћ говора ? Још теже , како да их научим тишини ? Махао сам
84