Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 83

Суштина поетике | часопис за књижевност
Скамени ми руке око твога тела,
Када звезда буде метеоре снела.
Кад падну на земљу створиће таласе,
О воли ме, воли, док се не угасе!

Пусти нек усне буктињу распале,
На јастуку шапата звезде се састале!
Вежи ми у чвор мисли што ум буде,
Срце не зна за грех, прекор, ни осуде!

На острво трња, без ружа смо пали,
Јастук од лаванде крвљу покапали.
Не боле ме ране, док ти вапај љубим,
Ја одавно немам ништа да изгубим!

А судбина је теби амајлију дала,
Чувај ме, још нисам од срца одустала!

⪤
ДУШЕ ДЕО

Срцем у срце тада смо се срели,
Надвишен мноме за стопу перона,
Гледао у исконски један делић тебе,
По срцу једнаком, по летима дете;

А ко то може узети нам за зло,
Ко само део себе никад срео није,
А ти си у мени пронашао себе,
На рођењу комад душе ти отете.

Шапат ми снени заглушио све звуке,
Низ врат се трнаца стотину јурило,
Уздах се из грла зубима отео,
Две звезде близанке у оку засјале;
83