⪤
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Из племенитог поја Ја чух ти вапај и крик, Што у стакленцад Распрши моја огледала.
Твој додир сам знала, Да дрхтав је, мек, Пре него ме такну, И тај дрхтај сам На кожи спознала, Пред њиме ја никад, Никад не узмакну.
А душу твоју одавно знадох, И пре свог земног рођења, Наши се пути у вечност слили, На ноти у менуету, На том прагу ја остадох, Да чекам васкрсење, У ком смо једна душа били.
АМАЈЛИЈА
⪤
Пробудила нас киша снене и загрљене, У беспућима одвећ нађене и изгубљене. Тражили смо се клонули међу небесима, А пронашли у страсти међу ирисима.
Опкорачила нас ноћ, сакрила у скуте, У загрљају твом нека дуње жуте! Предајем ти жезло, мноме господари, Подај усне врату, нек коприва жари!
82