Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 65

Суштина поетике | часопис за књижевност СЕНКЕ ПЕЋИНЕ Трнем а руке крваве машу ми са зидова и пећина ледена у грлу Заустављам дах најдуже што могу да нестанем као птица у лету негде иза плавог неба Сенки плес злокобни око мене сенке неке све од света што су остале Шапћем себи песму детињства и извор ми се неки привиђа као дете у мраку кад млеко мајчино тражи И плачем а око боли у зеницама нож мрака и лижем сузу што душа је испустила Једна линија само светлости што као спас греје али хладно је хладно је Промрзли капци као две грудве снега на дечјим игралиштима Нову годину чекају. ⪤ 65