⪤
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
„ Јесам “, каже травци обилазећи је , да зелен живот са земљом не сравни . Тад сјету у себи и од себе крије , све призивајући неки сусрет давни .
Оно што је битно , њој је маргинално , јер мисао скрива у уздах , у трептај . Њено је срце отворено стално и добротом би премрежило бескрај .
Некад је нестане , дрхтури у стиху , расплине се њежно у ведре катрене , али ко је тражи , наћи ће је , тиху , У Лијевчу , Жупи , крај храстове сјене .
⪤
ПЈЕСНИКИЊА У ЗАВИЧАЈУ
( Одгонетајући занимљив јединствени матични број грађана )
Из напуклог врча цури љетна жега , зрео клас и огрозд , за Бога трпеза . Пјесникињи младој душа пуна свега чему су далеки страхови и језа .
Свуд унаоколо откоси љета мирис дјетињства пољанама шире , а из шумарка , гдје дјетињство цвјета , ведре , разигране , успомене вире .
Од плаветнила азурнога сјаја хаљину за себе пјесникиња кроји , а у огрлицу бисер завичаја ниже на грудима да пркосно стоји .
43