⪤
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
„ Јесам“, каже травци обилазећи је, да зелен живот са земљом не сравни. Тад сјету у себи и од себе крије, све призивајући неки сусрет давни.
Оно што је битно, њој је маргинално, јер мисао скрива у уздах, у трептај. Њено је срце отворено стално и добротом би премрежило бескрај.
Некад је нестане, дрхтури у стиху, расплине се њежно у ведре катрене, али ко је тражи, наћи ће је, тиху, У Лијевчу, Жупи, крај храстове сјене.
⪤
ПЈЕСНИКИЊА У ЗАВИЧАЈУ
( Одгонетајући занимљив јединствени матични број грађана)
Из напуклог врча цури љетна жега, зрео клас и огрозд, за Бога трпеза. Пјесникињи младој душа пуна свега чему су далеки страхови и језа.
Свуд унаоколо откоси љета мирис дјетињства пољанама шире, а из шумарка, гдје дјетињство цвјета, ведре, разигране, успомене вире.
Од плаветнила азурнога сјаја хаљину за себе пјесникиња кроји, а у огрлицу бисер завичаја ниже на грудима да пркосно стоји.
43