Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 33

Суштина поетике | часопис за књижевност
потом као уредник Дечје књиге (1951-1953), и са те дужности
је пензионисана 1953.
Јованка Хрваћанин је прве песме објавила док је
похађала основну школу а изразитије се посветила писању у
гимназијским данима. У међуратном периоду настају збирке
песама Пјесме невиђеном (1926), Откинуто лишће (1939) и
кратка лирска проза Записи (1933). Као песник и преводилац
присутна је у скоро свим тадашњим часописима: Књижевни
југ, Књижевна ревија, Жена, Светлост, Нова светлост, Венац,
Мисли, алманаху Записи из Цетиња, Књижевни Север из
Суботице, дечји лист Мирољуб, Дечје новине из Новог Сада,
Застава, Правда. У периоду после Другог светског рата
претежно се бави писањем за децу, како је сама говорила,
подстакнута од Десанке Максимовић, и тада настају збирке:
Рачунске шале за наше мале и Сабирање за најмлађе (1946),
Занат је златан (1947), И ја рачунам (1951), Људи раде
(1951), Мица с десет лица и њена другарица (1954), Под
брезом (1955), Трагом срца (1972), Птице ме буде (1979).
Написала је кратки епистоларни роман Невиђени (1995)
објављен први пут у часопису ПроФемина у три наставка.
Основа за роман је преписка са поморским капатаном, од
новембра 1915. до марта 1918, коме се јавила на оглас у жељи
да прекрати време које је у току рата провела у родном месту,
у својеврсној изолацији. Део њеног опуса (Пјесме невиђеном,
роман Невиђени, Записи) настао у међуратном периоду,
испињен је искуством из година одрастања и открива
основна својства њене поетике: језгровитост казивања,
склоност интроспекцији, орјентисаност на унутрашња
преживљавања. Чежња за идеалом, за љубављу као
интегралним искуством и истинским другим, који јесте
спиритус мовенс њеног стварања, основа је на којој почива
кохерентност написаног.
Знала је чешки, руски, француски, немачки, словеначки
језик, али је највише преводила са словенских језика: Карела
Чапека, Франа Шрамека, Максима Горког, Вјачеслава Иванова,
33