Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 24

Суштина поетике | часопис за књижевност
нехајно прошапутала:
„О, Кристе, тако су ме забољела крижа.“
„Да, и мене проклето боле крста“,
рекох, а тако сам желио брескве
њених усана, и да је љубим
све док јој мјесец не попијем из очију.
И мислим да је знала колико је волим,
косом, очима, рукама, уснама,
немирно као дијете,
а страсно као онај
који је измислио блуднике.
(Чуо сам у себи како је упитала:
„Боже, зашто сам то урадила?“,
а ја сам рекао да не рађају
све Марије Исуса).
Послије, у великом парку,
Марија је миловала дрвеће:
„Како је овај цедар моћан и лијеп.“
„Обожавам кедар и кедровину“,
шапутао сам безгласно у њене очи.
„Чуј, море лаје у ноћ как мој цуцак“,
и исприча ми поријекло свог пса.
Смијали смо се ходећи уз обалу
и, као чавле, гласове забијали у таму.
Када је одлазила, само је напоменула
да припазим болесно срце.
У угловима небеса још су
висиле крпице њеног смијеха,
иначе је владала тама,
још плавкаста од њене косе...
Данима сам замишљао Марију
као топлу, питому обалу,
којој су валови лизали руку
(као што чини њен племенити пас),
и тад би у мени запјевале птице,
24