Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 23

Суштина поетике | часопис за књижевност
Тодор Бјелкић | МОЈА ОБИЧНА ШЕТЊА С МАРИЈОМ

Цијеле те ноћи вјетар је израњао из мора
(као делфини у лудој игри),
и вриштале су звијезде високо на југу.
„Види, Ријека личи на божићно дрвце“,
кликтала је Марија.
Цијеле те ноћи гледао сам њеним очима,
дисао њеним дахом,
зборио дјетињасто њене мисли,
њеним језиком,
ходао у трансу њеним корацима.
„Да ли си ти, стварно, Марија?“,
хтио сам питати њу, и ноћ, и море.
Можда би замишљено рекла:
„Ако и нисам, а ти замисли,
и замисли да си страшни гусар
и да си ме отел – кај би за ме тражил?“
Кажем, можда би рекла,
док би јој лијепи зуби
уједали мјесечну,
а ја бих додао:
„Не би било никакве откупнине,
скинуо бих заставу са мртвачком главом
и ставио натпис:
„Марија није за продају!“
Потом бих усмјерио једрењак
на Сребрно острво, дао бих ти слободу
и ти би се у мене заљубила.“
„Постоји ли Сребрни оток?“,
питала би Марија.
„Постоји, ако би се заљубила!“
Можда би рекла:
„О, како бих то хтјела, али...“
умјесто свега само је
23